Home Magazin Ovog glumca pamti cijeli svijet. Ali njegovu tajnu iz prošlosti malo ko zna. Ono što ga prati iz prošlosti svi osuđuju… (FOTO)

Ovog glumca pamti cijeli svijet. Ali njegovu tajnu iz prošlosti malo ko zna. Ono što ga prati iz prošlosti svi osuđuju… (FOTO)

37 min read
0
0
141

Ovog glumca pamti cijeli svijet. Ali njegovu tajnu iz prošlosti malo ko zna. Ono što ga prati iz prošlosti svi osuđuju… (FOTO)

Danilo Bata Stojković jedan je od naših najvećih glumaca

Danilo Bata Stojković je na početku svoje karijere bio nesrećan.

Ali nastojao je da bude Mladić koji hoće da se bori, kako se zvala još jedna od njegovih nevažnih uloga.

Predstavljao se samo kao rođeni brat Žike Stojkovića, intelektualca iz Simine 9. A onda je, snagom svog talenta i duha, postao jedan od najvećih glumaca koje smo ikada imali. O Danilu Bati Stojkoviću su pričali njegova supruga, prijatelji, društvo iz kafane i oni koji ga nikada neće zaboraviti

Pošto je odgledao amatersku predstavu u kojoj je tada dečačić Danilo Stojković odigrao jednu ulogu, Dobrica Milutinović, čijim “Prstenom” se danas odlikuju najveći glumci, prišao mu je, potapšao ga po ramenu i rekao mu: “Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac.” Isti dečak je nekoliko godina kasnije, iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, otpušten kao — netalentovan. Bog se nasmejao. Zato danas kao osveta izgleda Batina prva uloga u Ateljeu 212. Igrao je pozorišnog cenzora. Dovitljivošću, glumačkim bezobrazlukom i umetničkom hrabrošću, od epizodne uloge napravio je performans.

“U dubini scene, po jednoj kosini, uz špalir glumaca, stoji Bata u belom odelu. Sagnute glave, onako kockast, koračao je kroz taj špalir i dolazio do samog ruba scene. Imao je zadatak da izgovori jednu tešku reč. ‘Trooooccccckistički komad’, zvučalo je strašno, da se naježite. Podigao je ruku, a na njoj je bio prsten. Samo je on znao da je to, u stvari, bio Tito”, tako se Batine bravure u komadu “Purpurno ostrvo” Mihaila Bulgakova, kojom se polako upisivao u red velikana Ateljea 212, seća brižljivi čuvar uspomena tog pozorišta, glumac Milan Caci Mihailović.

Glumac čije replike iz filmova danas znamo napamet, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igrao je uloge bez teksta i reči. Bio je Senka, Nosač mrtvačkog sanduka, Sluga Magbetov, Drugi đetić, Drugi agent, Treći pesnik, Sprovodnik voza… Bata Stojković je u JDP-u bio potcenjen.

Iznad svega, Bata Stojković je na početku svoje karijere bio nesrećan. Ali nastojao je da bude Mladić koji hoće da se bori, kako se zvala još jedna od njegovih nevažnih uloga. Kao bez imena, predstavljao se kao rođeni brat Žike Stojkovića, intelektualca iz Simine 9, cenjenog u elitnim krugovima tadašnjeg Beograda.

Novinarka Radmila Stanković zapisala je u knjizi “Vlasnik glume” kako je, posle predstava, prema svedočenju Mire Stupice, Bata silazio u bučni salon JDP-a i sklanjao se u ugao.

Radmila Stanković beleži i da je izbacivanje iz JDP-a bilo prilično dramatično, da je neposredan povod bio neki incident koji je Bata načinio, ali da on pamti najlepši gest koji je tada iskazao njegov stariji kolega, veliki glumac Jovan Milićević koji je morao da mu uruči otkaz.

“Rekao mu je: ‘Većina kolega misli da nije sam taj incident u pitanju nego da nemate dara. Naravno, moje mišljenje je sasvim drugačije.’”

“Veliki su to lomovi u dušama ljudi”, kaže Caci Mihailović. “Pa čak je i Zoran Radmilović doživeo da ga pred premijeru na Crvenom krstu izbace iz predstave”, dodaje on.

Caci Mihailović se, kako kaže, sa Batom družio čitavog njegovog glumačkog veka. “On je u Ateljeu grizao iz sve snage. Apsolutno je pripadao pozorištu. Čak i onda kada bi svakom čoveku bilo mesto kod kuće, u krugu porodice, a ne na predstavi.”

“Bata je sa sahrane svoje majke došao i igrao predstavu”, otkriva Caci.

“Razlog tome je što smo mi u Ateljeu 212 imali takozvanu Veliku mamu, bila je to Mira Trailović. Ona je nas naučila da je publika svetinja. Kakvo otkazivanje predstava, to ne dolazi u obzir”, kaže on.

Uopšte, Bati je svaki dolazak u pozorište predstavljao doživljaj. Bez izuzetaka, svečano se kostimirao. Odelo i spram njega brižljivo odabrana kravata. A onda bi ušao u bife i rekao: “Dobro veče, deco, za vas sam se uredio, svaka predstava je za mene praznik i ja joj na ovaj način odajem počast.”

“Bata je imao da l’ dve stotine odela, da l’ četiri stotine kravata… Kada nas je napustio i otišao na nebeske poljane, njegova Olga me je pozvala i poklonila mi jednu njegovu kravatu koju danas nosim u svečanim prilikama”, kaže Caci.

Supruga Bate Stojkovića, Olga Stojković, otkriva za Nedeljnik da mu je pozorište bilo na prvom, kafana na drugom, a kuća na trećem mestu. Nije je, kako kaže, to nešto naročito bolelo, jer je i sama znala šta znači živeti u pozorištu — bila je inspicijent. A u pozorištu su se i upoznali.

“Sve mi je bilo jasno i nisam mu prigovarala. Teško je, uopšte, pratiti jednog glumca i deliti život sa njim, naročito sa glumcem kakav je bio Bata. Nisam filozofirala, bila sam, prosto, uvek tu”, kaže ona.

“Godinama je Bata Stojković živeo u garsonjeri, mada je potekao iz ugledne i bogate beogradske trgovačke porodice. Ali toj porodici su najpre Nemci, a posle Drugog svetskog rata i komunisti, oduzeli imanje i kuću na Neimaru. Bata nad tim nije lamentirao i smatrao je da mu u garsonjeri koju mu je kupio otac u Makedonskoj ulici, pored Doma omladine, ništa ne fali. Osim što nije mogao da prima goste. Jednom je jedna njegova koleginica došla kod njega i videla gde stanuje. Nije mogla da veruje, javila je svojim prijateljima i urgirala da Bata dobije stan. Tako se preselio u Svetogorsku ulicu 3. marta 1990. godine zajedno sa Olgom. Sve je to preselila ona uz pomoć majstora, jer on za takve stvari naprosto nije bio”, zapisala je Radmila Stanković.

Batin svakodnevni život, kaže Olga Stojković, izgledao je kao na fabričkoj traci.

“Ustajao je, pio kafu i odlazio na snimanja, na probe, tamo, ovamo. Jedva da smo se i viđali”, kaže ona.

Ali uprkos velikoj posvećenosti i radu, prema njenim rečima, Bata nije video mnogo novca, kao što nije ni generacija njegovih kolega iz filmova “Maratonci trče počasni krug”, “Varljivo leto ’68”, “Kako sam sistematski uništen od idiota”, “Balkanski špijun”… Snimanje filma “Ko to tamo peva”, za Olgu Stojković je pravi primer nemaštine u kojoj su nastajali filmovi koji danas čine bogatstvo srpske i jugoslovenske kinematografije. Zbog replike “Da se ja pitam, ja bih proterao autobus ovuda”, umalo je dobio zapaljenje pluća.

“Nisu imali čime ni da ih zagreju. Sećam se da mi je Bata pričao kako nisu imali čime da ga ogrnu kad je pao sa mosta u reku. Tadašnjim glumcima jedino je bilo važno šta će da igraju, jer novac, ni u tim filmovima koji su ostali zanavek, nikada nije bio veliki. Bata je govorio: ‘Ne možete toliko dobro da me platite, koliko bih ja besplatno igrao. Ako vam se i dopadne to što uradim, platite nešto na kraju’”, seća se njegova supruga.

Iako nisu imali dece, Olga Stojković otkriva za Nedeljnik da je Bata vodio računa o ćerki jednog njihovog prijatelja.

“Zaista, bio joj je kao roditelj. Ona je bila njegova ljubimica, štićenica. Učestvovao je u njenom životu. Razgovarao je sa njom, vodio je u školu, hranio, oblačio. Izrasla je u pravu damu i danas je profesor”, kaže ona.

“Bata je imao i razloga da bude takav”, kaže Milan Caci Mihailović.

“Potekao je iz časne i plemenite porodice. Njegovog starijeg brata su, zamislite, zvali Žika Dobrota. On je rastao uz njega i mislim da je izvršio veliki uticaj na njegovo odrastanje”, kaže on.

Radmila Stanković zapisala je da je Batinog oca, Aleksu T. Stojkovića, inače uglednog trgovca, Mihiz u knjizi “Autobiografija o drugima” opisao kao omalenog, kočopernog, prekog, preduzimljivog i skeptičnog prema svemu.

“Bata će mi svedočiti da je neverovatno koliko je ličio na svog oca, ista njegova građa, samo je oči i lik imao na majku Leposavu, rođenu gospođu, iako bez škole. Bila je viša od oca, krupna, rasna lepota. Imao je i sestru Veru od koje je bio mlađi deset godina. Najstarijeg brata Zdravka je mnogo voleo jer ga je ovaj svuda vodio sa sobom”, piše ona.

Bata Stojković je, mnogo godina kasnije, kada njegov otac više nije bio živ, u razgovoru sa Feliksom Pašićem otkrio da je sa ocem imao specifičan odnos koji je svoju punoću doživeo tek pošto je odrastao.

“Ne znam koje su sve pritoke Aleksine ušle u mene, ali ušlo ih je, mislim, mnogo. Ja svog oca mnogo više čulima poznajem nego što sam ga razumevao razumom. Meni je žao što sam sa ocem vrlo kasno počeo da pričam. Tek negde kada sam imao 28-30 godina, ja sam sa njim počeo da razgovaram. A rano je umro. S majkom sam se ispričao, s ocem nisam. S bratom sam se ispričao, s najstarijim bratom. Ali s ocem nisam. Ostao sam željan. Nisam ga razumevao do svojih kasnih godina. Smatrao sam ga tiraninom porodice, hteo sam da se otmem tom njegovom uticaju…”, ispričao je Bata.

Batin otac, ugledni trgovac, smatrao je da čovek u životu mora imati zanat u rukama. Da ima od čega da živi. Zato mu se Batina bespogovorna ideja o tome da upiše glumu nimalo nije dopala. Bata je, omamljen pričama beogradskih intelektualaca iz Simine 9, često zaboravljao na školu, pa je tako pao osmi razred. Shvatio je tada da ga škola više ne zanima i otišao je na Akademiju.

“Tada je bilo lepo studirati na Akademiji”, piše reditelj Zdravko Šotra u autobiografiji “Držeći se za vazduh”.

“Sa velikom nostalgijom sećam se kako smo, između časova kao i u vreme kad bismo izbegli čas engleskog, ‘visili’ na uglu Knez Mihailove. Tuda su se muvali i studenti Likovne akademije i oni sa Filozofskog fakulteta. Svaki dan sam tu viđao Momu Kapora, Branka Miljkovića, Miću Danojlića i druge studente. Bata Stojković i ja sednemo na stepenik male kuće i naša dva glasa lepo složimo u pesmu. Najbolje nam je išla ona ‘Sabiralis kazačonki’, koja govori kako su se kazačonki sabirali ‘utrom rano na zarje v kalhoze na dvorje’ jer im dolazi ‘aćec radnoj’. Melodija lepa, smeta nam jedino što se pominje taj ‘aćec radnoj’ (otac rođeni), a tada već i nije bilo zgodno da se glasno izgovara Staljinovo ime, a i lično smo ga prezirali, pa smo mu ime mumlali: ‘Prijezžal tavariš mmm… mmmm… mmmmm…’”, seća se Šotra.

Prema njegovim rečima, kada bi se ujutru okupili pred Akademijom, svako bi počeo da se hvali noćašnjim avanturama.

“Sa Batom Stojkovićem nastavio sam da se družim i posle Akademije. Prvo se, u kafani novoizgrađenog Doma sindikata, pojavio prvi džuboks u Beogradu, pa smo tu provodili lepe sate u zajebanciji i slušanju Frenka Sinatre, Sare Von i sličnih. Iza toga, nastavili smo da se družimo do samog njegovog preranog odlaska, a ja sam eto još živ, samo zato što, dok smo sedeli po kafanama, nisam mogao da popijem koliko su to mogli Bata, Zora, Alija, Gaga, Gidra, Pljaka…, sve moji ispisnici, pa i mlađi od mene”, svedoči Šotra Nedeljniku.

Bilo je to vreme boemije među glumcima, i kako kaže Šotra, takmičili su se u tome ko će više da popije. “Ko više popije, taj će biti veći glumac”, otkrio je Šotra.

“A Bata je bio pravi kafanski čovek”, kaže onaj ko je to pomno, godinama posmatrao – konobar u bifeu Ateljea 212 Novica Nikić sa kojim je glumac bio blizak.

“Kad bi negde zanoćio, ujutru bi pravo, još u onom starom bifeu, dolazio kod mene. Bilo bi to oko deset sati, kada neki glumci već počinju sa probama. Uđe Bata sa nekim magnetofonom ili kasetofonom, ne sećam se šta je bilo, i kaže kolegama: ‘E, sad ćete da čujete najlepšu pesmu, pesmu koju nikad niste čuli.’ Onda mu ovi glumci, još je tu bila stara garda, kažu: ‘Ajde bre, Bato, koja je to pesma koju mi ne znamo?’ I, sećam se, Bata im pusti ‘Oj, oblače, nemoj na orače’. Ovi padnu u trans. Imao je čudan ukus”, priča Novica Nikić.

Sa Batom, tvrdi, nikada nije bilo neizvesnosti. Sve se znalo unapred, i šta pije, i šta jede, i koliko će da se zadrži, i ko će mu biti gosti.

“Pre predstave, odnesem mu kafu i kiselu. U pauzi predstave, opet kafa i kisela. A posle predstave, naručio bi viljamovku i kiselu, pa još jednu viljamovku i kiselu. E onda prelazi na pola litra rozea i pola litra kisele. Obično je imao i goste posle predstave. Kad kaže da će ostati do tri iza ponoći, oko pola tri bi mi se javio i naručio još dva deci vina, dva deci kisele, i dva špricera. Voleo je i da mu spremam hranu. Recimo, slavio je mrsnog Svetog Nikolu i tražio je uvek isto – pihtije sa jajima i cveklom, da budu crvene odozdo. Za premijere je naručivao prasetinu bez kostiju”, seća se Novica i danas kafanskog menija svog druga.

On priča da je Bata u kafani uvek bio egal sa svima, da je često okupljao i obične ljude, ljude koji nisu iz pozorišta, ali da je voleo i da ih impresionira tako što nije plaćao račune.

“Ali ostavi, na primer, samo bakšiš i ode. Kaže: ‘Ovo ne plaćam.’ Svi ostanu u čudu. On je to radio kada je iz bifea produžavao u neku drugu kafanu, ali je sutradan, redovno, dolazio da plati dugove. Ili pošalje po Olgi. Njegovi gosti nikada nisu plaćali račune, jednom ih je jedna koleginica jurila da im vrati pare, jer nije znala za Batino pravilo”, kaže Novica Nikić koji je Batu često vozio do kuće ili su se zajedno vozili taksijem.

Novica je na svom primeru, ali i sa taksistima, primetio da Bata gaji poseban, gotovo jednak odnos s njima kao sa ljudima sa kojima je delio scenu.

“Taksisti su znali gde Bata živi i često su stajali ispred njegove zgrade u vreme kad on izlazi i ide na posao. Jednom mi je ispričao kako je planirao da prošeta gradom, ali da su ga taksisti pratili polagano i čekali da se okrene i uđe u vozilo. Bata to nije mogao da ignoriše. Seo bi u taksi i odvezao se. Uvek se vozio taksijem, svuda. Sećam se, usred leta, sedne u taksi i ode do Kalenić pijace da bi kupio lubenicu. Pijačari su ga posebno voleli. Onda usput razbije tu lubenicu i donese srce nekoj koleginici koju je voleo. Takav je bio Bata”, kaže Novica.

“Bife Ateljea 212 u vreme Bate Stojkovića bio je stecište fantastičnih duhova ili, kako je to rekla jedna spisateljica, reprezentacija duha”, podseća Caci Mihailović.

“Ljuba Moljac i Baja Bačić su bili beskrajno duhoviti. Oni su još u ono vreme, kad su svi bili živi, smišljali epitafe, šta će kom glumcu da piše na grobu. Za Taška Načića su smislili: ‘Mnogo pio, mnogo jeo, pola groblja zauzeo’. A za Batu Stojkovića: ‘Ovde leži Bata Čuburac, umro na vreme, boli ga k….’”, kaže Caci koji se seća i poslednje zdravice sa Batom.

Bilo je to u vreme kad je Bata Stojković već bio teško bolestan. Prema Cacijevim rečima, na 300. izvođenje “Korešpondencije”, Duško Kovačević i inspicijent su ga bukvalno doneli na predstavu. “Odigrao je u dahu, ali sa jednim plućnim krilom.” Početak predstave tekao je sporo, ali se Bata brzo pribrao. Pred sam kraj, u garderobi, rekao mu je: “Mićo, kad se spusti zavesa, ti i ja da popijemo po viljamovku. Samo ti i ja. Ja sa tobom.”

“Tako je i bilo, sećam se po fotografiji. Sedimo Bata i ja, on sa cigaretom i čašom ruci. To je bio naš rastanak”, priča Caci.

U Vrnjačku Banju odlazio je ne samo da se leči već i da živi. Nebrojene su kafane i restorani u kojima je sedeo. “Kruna”, “Sunce”, “Dukat”, “Dionis”, “Zvezda”… Pa i “Cicino sokače”. U toj kafani je od 1990. godine do smrti Bata bio čest i drag gost sa suprugom Olgom.

“Dolazio je uoči rođendana, u avgustu. Slavili smo svi zajedno i tako smo se zbližili”, kaže vlasnica Cica Simić kojoj je Bata umeo da poveri svoje muke.

“Tih devedesetih godina mi se za stolom često jadao zbog političke situacije u zemlji. Nervirao ga je i loš odnos prema kulturi i umetnicima”, otkriva Cica Simić.

Na protestima protiv Miloševićevog režima, zabeležen je i Batin govor pred studentima. Iznad mase, priznao je da se prvi put osećao kao da je u publici, a ne na sceni. “Deco, ja sam danas došao da se poklonim vama…”

Caci Mihailović veruje da bi Bata Stojković danas bio protiv vremena kojim su, kako kaže, zavladale ulizice. “Imao bi mnogo razloga za to. Držao se, nije dozvoljavao glupost”, kaže Caci.

Batina udovica Olga Stojković kaže da je pred smrt imao samo jednu želju.

“Rekao mi je: ‘Ni slučajno nemoj da ti se dogodi da me staviš tamo.’ Mislio je na Aleju zaslužnih građana. To je bila njegova odluka. Valjda nije želeo da ima ništa sa vlastima, jer se nikada nije interesovao za politiku, niti je bio blizak sa političarima”, kaže Olga Stojković.

Poslednjih dana života, nije se odricao dve stvari. Cigareta i fudbala. “Pušio je ‘lord’ do zadnjeg dana”, kaže Olga.

Pozorište je morao da ostavi.

“Ali on je čak i gledajući fudbal nalazio pozorište. Tvrdio je da su to slične stvari. I fudbaleri i glumci, govorio je, moraju da razmišljaju o odnosima u prostoru”, seća se ona.

Na jednu od godišnjica Batine smrti, Caci Mihailović našao se na Novom groblju sa mladom glumicom Snežanom Jeremić. Dok je stavljala cveće na grob velikog glumca, izgovorila je za sebe: “Kako to da Bata nije u Aleji zaslužnih građana?” Caci joj je odgovorio: “Gde je Bata, tu je i Aleja zaslužnih građana.” /espreso.rs/

Load More Related Articles
Load More By S M
Load More In Magazin
Comments are closed.

Check Also

Zlata Petrović otkrila najmračniju stranu. Pjevačica otvoreno progovorila o svojoj dubokoj privatnosti. Tek kad čujete koja poznata imena je zavela ostat ćete bez riječi (FOTO)

Zlata Petrović otkrila najmračniju stranu. Pjevačica otvoreno progovorila o svojoj dubokoj…